“Nalazim se ispod Tvrđave.
Godinama sam posmatrala ulaz u tunel sa druge strane reke. Dok smo šetali kejom, deda mi je govorio: “Dušo moja, tuda je prolazio voz na svom putu od Budimpešte ka Beogradu.” Za mene je to bilo nezamislivo.
Jednog dana drugarica mi je rekla: “Ajmo u tunel ispod Tvrđave!”. Moram priznati da je njen predlog probudio u meni uzbuđenje i želju da odem i osetim kakav je doživljaj biti u unutrašnjosti petrovaradinske stene.
Put do tunela bio je skriven u zelenilu. Nije ga uopšte bilo lako naći. Sve je delovalo pomalo misteriozno. Ulaz u tunel bio je prilično širok, ali metalna ograda i tama koja je dopirala iznutra delovali su mi neprijateljski.
Razbijeno staklo na podu krckalo je pod našim nogama. Ivice tunela bile su hrapave. Na momenat sam se osetila kao da sam usred ogromne kamene utrobe.
Mirisalo je na zemlju.
Osetila sam kako mi je kap vode pala na glavu. Prošla me je jeza celom dužinom kičme. “Kad će kraj?”, pomislila sam. U jednom momentu ispred nas su se pojavili zraci svetlosti.
Izlazak na dnevno svetlo i pogled na moj grad iz nekog potpuno drugačijeg ugla ispunili su me zahvalnošću. Hm, osetila sam to kao neku nagradu za hrabrost ulaska u mračnu unutrašnjost tunela.”
Posveta:
Za mog dedu koji nikada nije ušao u tunel na Tvrđavi.
Autorka: Ivana Volić, istraživačica iz oblasti turizma i kulture Fakultet za sport i turizam, Novi Sad
Digitalna priča nastala je u okviru projekta “Priče iza gradova (Novi Sad, Rijeka, Temišvar) finansiran od strane Kreativne Evrope, Evropska komisija.