Pre 20 godina ovog mosta nije bilo. U stvari, nikakvog mosta nije bilo u Novom Sadu. 1999. godine Srbija je bila žrtva NATO agresije. Кao i mnogo šta te godine, svi mostovi Novog Sada su uništeni. To nas je možda i najviše pogodilo.
Rastavljeni smo od naše porodice i prijatelja koji su ostali sa one strane Dunava. Da bismo se sreli, morali smo da koristimo čamce. Toliko ljudi je koristilo čamce, da su stare, zarđale skele isplovile i postale rečni autobusi.
Prve zime posle rata išli smo kod kuma na slavu. Moji roditelji rešili su da se prevezu starom skelom na drugu stranu, sa troje male dece. Mnogo ljudi toga dana bilo je u tamnoj odeći. Činilo mi se da smo na sahrani, da je sve oko nas pripremljeno za sahranu. Srbe znaju kao glasan i radostan narod. Atmosfera na skeli je, pak, bila ozbiljna, tiha. Morbidno tiha.
Кada je zarđala skela nevoljno zaškripala praveći linije po reci, naši roditelji su nas držali još bliže sebi. Dok je snažna košava štipala dečije rumeno lice, radoznalo sam posmatrala ljude oko nas. Mnogi su se povremeno došaptavali, ali ih nisam razumela. Кošava uvek mora biti na svačijoj koži, u svim očima i ušima.
Svi su se pomerali kao jedan sa skelom, u ritmu košave i Dunava, uporno mrmljajući neke odrasle reči za šestogodišnjakinju. Blizu nas stajala su dva visoka muškarca u crnom.
Jedan se žalio na leden vetar, na strašne okolnosti, na to da je svaki dan rizikovao život da dođe na posao. A drugi, on je gledao nekud gore.
Rekao je: ,,Uzeli su nam mnogo šta, zar ne? Ali… Vidiš. Tvrđava je i dalje tu. Stoji nad našim gradom.“
Ispratila sam njegov pogled – Petrovaradinska tvrđava bila je na istom mestu. Na njoj nije bilo tragova prethodne godine. Tako smo znali – sve to će proći. I jeste.
Autorka: Đurđica Gordić, studentkinja
Digitalna priča nastala je u okviru projekta “Priče iza gradova (Novi Sad, Rijeka, Temišvar) finansiran od strane Kreativne Evrope, Evropska komisija.