“Ne mogu da se setim kada sam prvi put videla ovo mesto. Čini mi se da oduvek znam da postoji. Posle sam shvatila da je to moje “oduvek” zapravo od devedesetih. Otprilike u vreme kada je vojska prestala da ga koristi.
Jasno se sećam da sam ozbiljnije počela da razmišljam o tom postoru pre deset godina. Odrastajući u okviru Petrovaradinske tvrđave, uvek sam volela da se gubim u tunelima, muzejima i napuštenim objektima, tajnim, skoro nevidljivim mestima.
Dakle, pre deset godina, dok smo šetali gradom razmišljajući koje mesto da odaberem za diplomski rad, setila sam se! Zapravo, brat me je pitao “A šta misliš o onom prostoru pored kapije?” Bila sam zapanjena..pa to je to! Kako sam mogla da se ne setim..oduvek me je inspirisao.. Bio je savršen.
Njegova funkcija je bila zaštita Beogradske kapije – ulaza u Donji grad Petrovaradinske tvrđave. Spremište baruta, smešteno unutra, odredilo je specifičan konstruktivni sklop i formu ovog objekta i učinilo ga jedinstvenim.
Izgrađen je sredinom osamnaestog veka, u sklopu radova na rekonstrukciji i proširenju sistema utvrđenja Donjeg grada. Ali još je važnije, bio je to izgubljen prostor, napušten objekat – nevidljivo nasleđe i koliko god da je i takav imao šarma, želela sam to da promenim.
Želela sam da svi vide koliko je moćan i sav njegov potencijal. U to vreme sam mislila da je savršen prostor za kulturni centar, a kako sam saznala u svom istraživanju, i drugi su mislili o njemu, videli su ga kao galeriju, muzej ili centar umetničkih zanata.
Od tada pokušavamo da ga oživimo kroz projekte Udruženja Scenatoria organizujući šetnje kroz nasleđe i umetničke performanse, kako bi što više ljudi saznalo da postoji. Ali i dalje je prazan i bez namene. Još nepoznat za mnoge.
Mislim da je ključno da se ljudi ujedine i urade nešto da bi se desila promena. Šta vi mislite?”
Autorka: Katarina Dajč, arhitekta udruženja Scenatoria
Digitalna priča nastala je u okviru projekta “Priče iza gradova (Novi Sad, Rijeka, Temišvar) finansiran od strane Kreativne Evrope, Evropska komisija.